Biti svekrva ne znači biti božanstvo koje ima pravo da upravlja tuđim životima. A ipak, svakodnevno slušamo priče žena koje trpe suptilne (ili sasvim otvorene) uvrede, komentare i poniženja samo zato što su “snajke”. I to od strane žena koje bi trebalo da ih, makar s vremena na vreme, podrže – svekrvi.
Gde se izgubilo poštovanje? Gde su nestale granice? U čemu je ta potreba da se stalno “popravlja” ono što, zapravo, nije ni pokvareno?
Zamislimo sledeću scenu. Mlada žena kuva ručak. Uči. Trudi se. A onda uđe svekrva i uz poluosmeh ispali: “Eh, mi to drugačije pravimo.” Nije otvorena kritika. Ali nije ni kompliment. A iza toga dolazi još jedna: “Nešto ti je dete bledo.” Pa još jedna: “Tako ti se obukla da izađeš?”
To nije briga. To je kritika zamotana u formu ljubavi.
Niko ne kaže da svekrve ne treba da vole svoje sinove. Ali ljubav prema sinu ne daje pravo da se njegova partnerka tretira kao suparnica, greška ili – još gore – neko ko mora da se dokaže.
Biti svekrva nije dozvola za kontrolu. Niti je snajka došla da popuni prazninu u životu koju je ostavio sin kad je odrastao.
Uloga svekrve je osetljiva. Nije laka. Ali ni za snajku nije. Ona pokušava da izgradi svoj svet, često pod budnim okom osobe koja sve procenjuje, komentariše i poredi.
Problem je što se mnoge svekrve ne ponašaju kao ljudi od krvi i mesa, već kao da su položile ispit za božanski sud. A istina je jednostavna: niko nije savršen. Ni snajka, ni svekrva. Ali granice moraju postojati.
Zamislite kako bi se sve promenilo kada bi svekrve snajke gledale kao ljude, a ne kao uljeze. Kada bi rekle: “Znam da ti nije lako, ali tu sam ako ti zatrebam.” Umesto: “Nisam ja to tako radila.”
Postoji ta tiha, neizgovorena borba za pažnju sina, unuka, prostora. Ali to nije borba koja vodi sreći. Vodi ka zidu tišine, povučenosti, ponekad i potpunom prekidu odnosa.
Snajke ne žele rat. Većina njih bi bila najsrećnija da postoji iskren odnos, podrška, razumevanje. Ali kad god pokušaju da izraze svoje mišljenje, odmah bivaju označene kao bezobrazne, nezahvalne ili „one koje dižu sina protiv majke“.
A to nije fer. To nije život u kome iko raste, razvija se, niti stvara nešto zdravo.
Evo šta snajke žele da svekrve znaju:
-
Ne žele da vam uzmu sina, žele da s njim grade svoj život
-
Vaša kritika ih ne gradi – ona ih ruši
-
Ne žele rat, već mir
-
Poštovanje se zaslužuje, ne podrazumeva se
-
Nije slabost kada se povuku – već zaštita sopstvene duše
-
Žele da vas vole, ali to ne ide uz stalnu osudu
-
Vaše reči se pamte, posebno one koje bole
-
Žele da ih gledate kao saveznike, ne kao pretnju
Mnoge svekrve su same bile snajke. I znaju kako to boli. Ali zaborave. Ili su nekad bile toliko povređene da sad pokušavaju sve da kontrolišu – da ih ponovo ne bi zabolelo.
Pitanje je: hoćemo li da ponavljamo krug povređivanja, ili da ga prekinemo?
Jer, na kraju dana, nećete poneti sa sobom u grob to da ste bile „glavna reč u kući“. Ali možete poneti sa sobom saznanje da ste nečiji dom učinile boljim mestom.
Snajke nisu došle da vas zamene. Nisu vam ukrale sina. One su tu jer ih je neko iz vaše porodice izabrao. I zaslužuju poštovanje, makar zbog toga. Ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog čoveka kojeg ste zajedno oblikovale – vi kao majka, ona kao partnerka.
Biti svekrva nije uloga – to je prilika. Da se izgradi most, a ne zid. Da se spoje porodice, a ne da se linije razdvajanja povuku.
I zato, ako ste svekrva, setite se: vi ste važan deo nečije nove porodice. Ali niste boginja. Ne pišete zakone. I sigurno niste dobile pravo da lečite svoje frustracije na nečijem detetu.
Poštovanje se gradi iz dana u dan. I ne dolazi titulom, već ponašanjem.
