Pomoć drugima često se smatra vrhunskim činom dobrote. Još od detinjstva nas uče da budemo velikodušni, da pomognemo kada neko padne, da damo kad vidimo ruku ispruženu za milostinju, da saslušamo kad neko pati. Naši roditelji, učitelji, religije – svi šalju sličnu poruku: pomagati drugima je plemenito.
Ali, da li je zaista uvek tako?
Jedan poznati filozof, kojeg su generacije citirale, mudro je primetio: „Nije svaka pomoć korisna, a nije ni svaka osoba spremna da prima pomoć.“ Ova rečenica tera na razmišljanje jer nas suočava s neprijatnom istinom – nekim ljudima zaista ne treba pomagati, čak i ako to jako želimo.
Zašto? Zato što nije svaka pomoć dobra. Nekada pomoć koju nudimo drugome nije ono što toj osobi zaista treba, ili čak može da pogorša situaciju. Da bismo to razumeli, moramo pogledati dublje u prirodu odnosa između onoga koji daje i onoga koji prima.
Filozofi i psiholozi godinama naglašavaju da postoje određene vrste ljudi kojima, ma koliko imali dobre namere, nećemo učiniti uslugu ako im pružimo ruku. Upravo su te situacije one u kojima bi naš trud mogao biti uzaludan, ili čak štetan.
Ko su ti ljudi? Evo nabrajanja koje vam može pomoći da ih prepoznate:
-
Osobe koje ne žele da se promene. Možete im nuditi savete, novac, podršku, ali ako sami ne žele da naprave korak, vaša pomoć pada u prazno.
-
Oni koji vašu pomoć koriste za manipulaciju. Neki ljudi će stalno tražiti pomoć, ali ne zato što im je stvarno potrebna, već zato što žele da vas drže u svojoj mreži.
-
Ljudi koji odbijaju odgovornost. Ako neko stalno krivi druge za svoje greške, vaša pomoć neće promeniti ništa dok sami ne počnu da preuzimaju odgovornost za svoje postupke.
-
Oni koji vas crpe emocionalno. Postoje ljudi koji vas stalno „povlače“ u svoje drame, a vi se na kraju osećate iscrpljeno, umesto korisno.
-
Osobe koje vašu pomoć pretvaraju u dug. Neki će vašu velikodušnost shvatiti kao vašu obavezu – i koristiće je kao oružje protiv vas.
Filozof objašnjava da pravi čin pomoći nije samo u tome da damo nešto – već da damo na pravi način, u pravom trenutku i pravoj osobi. Inače, to nije pomoć, nego održavanje loših obrazaca.
Ovo je naročito važno kada su u pitanju bliske osobe: prijatelji, partneri, članovi porodice. Lako je upasti u zamku da stalno rešavamo tuđe probleme, misleći da činimo dobro, dok zapravo sabotiramo njihovu sposobnost da sami rastu i uče. Ponekad je prava pomoć – pustiti ih da sami pronađu put.
Ako ste se ikada osećali prazno nakon što ste nekome pomogli, ili ste primetili da se isti problemi stalno vraćaju bez obzira na vaš trud, možda je vreme da zastanete i razmislite. Da li vaša pomoć zaista pomaže – ili samo produžava problem?
Naravno, ovo ne znači da treba postati bezosećajan. Važno je imati empatiju i želju da učinimo dobro. Ali, prava mudrost leži u tome da razlikujemo situacije gde naša intervencija može doneti istinsku korist – od onih gde je najbolje stati i pustiti život da teče svojim tokom.
Za kraj, vredi zapamtiti: ne meri se veličina čoveka po tome koliko je puta pružio ruku, nego koliko je puta znao kada da je zadrži. Jer ponekad, prava ljubav i pravo prijateljstvo znače i – pustiti.
