Nakon što je izbacio svoju usvojenu majku iz kuće, otkrio je da ona ima 100 miliona dolara – ali tada je već bilo prekasno…Kiša je kapljala niz prozor kada je Margaret stajala na pragu svoje kuće. U ruci joj je drhtao papir – nalog za iseljenje. Potpis na dnu je bio jasan.
Andrew D. Miller.Njen usvojeni sin.
„Mama, ovo je za tvoje dobro,“ rekao je hladno, spuštajući ruke u džepove. „Zaboravljaš stvari, kuća je prevelika za tebe. Našao sam ti mesto gde će ti biti bolje.“„Mesto?“ šapnula je, stežući papir.„Dom u Poughkeepsieju. Tamo će te paziti,“ dodao je, bez trunke emocija.
Margaret je klimnula, ali su joj oči bile pune suza. Hodnici ove kuće, nekad puni smeha i mirisa rođendanskih torti, sada su odjekivali tišinom. Njena kuća – njen život – više nije bio njen.
Ali Andrew nije znao istinu.Margaret nije bila ni zaboravna ni siromašna. Bila je izgradila carstvo skriveno iza složenih kompanija i računa. Vredelo je preko 100 miliona dolara.I sada, dok je kiša padala, Margaret je u sebi šaptala:„Nisi me sahranio, sine. Samo si me probudio.“
Dve nedelje kasnije, Andrew je sedeo u skupom restoranu u centru Manhattana. U ruci je vrtio čašu crnog vina, pričao prijateljima kako je „konačno rešio problem“.„Sada mogu da prodam kuću i zatvorim dugove,“ rekao je sa osmehom. „Bio je to teret.“
Margaret je u tom trenutku sedela u hotelskoj sobi na 30. spratu, gledala svetla grada i planirala svoj potez. Nije plakala – ne više. Na stolu je ležala fascikla puna dokumenata: ugovori, računi, dokazi o vlasništvu nad nekretninama širom države.
Sutradan je obukla svoje najbolje odelo i otišla u kancelariju svog advokata.„Želim da se sve prenese na novi fond,“ rekla je mirno. „Sve. Kuće, stanove, račune. I želim da Andrew bude isključen iz testamenta.“
Advokat je podigao obrve. „Gospođo Whitmore, to je ogroman potez. Sigurni ste?“Margaret je pogledala kroz prozor. „Nikada nisam bila sigurnija.“Dokumenti su potpisani istog dana.
Za nekoliko nedelja, Andrew je prodao kuću i kupio luksuzan stan u centru grada. Život mu se činio savršen – sve dok nije stigao poziv.„Vaša majka je upravo kupila kuću na Hamptonsu,“ javila je njegova stara komšinica.Andrew je spustio telefon, zbunjen. „Kakvu kuću? Ona nema novca!“
Ali istina je počela da izlazi na videlo. Margaret je iznenada postala glavna tema lokalnih vesti kada je donirala milion dolara gradskom sirotištu. Njena slika, nasmejana i dostojanstvena, bila je na naslovnici novina koje je Andrew čitao tog jutra uz kafu.Bes ga je preplavio. Nazvao je Margaret.„Zašto to radiš?“ vikao je. „Kako imaš taj novac?“
Margaret je ćutala nekoliko sekundi, a zatim tiho rekla:„Novac sam zarađivala godinama dok si ti gradio svoje carstvo na moj račun. Sada ga koristim da pomognem onima koji to zaslužuju.“„Ja sam tvoj sin!“„Ti si čovek koji me je izbacio na ulicu,“ odgovorila je hladno.
Andrew je spustio telefon, po prvi put osećajući težinu svojih odluka.Mesec dana kasnije, Margaret je otvorila vrata svoje nove vile. Na pragu je stajao Andrew, izmučenog lica.
„Došao sam da se izvinim,“ rekao je tiho. „Nisam znao koliko te boli. Nisam znao koliko vrediš – ne samo novčano.“Margaret ga je posmatrala dugo, a onda samo rekla:
„Nisam ja ta koja ti treba oprostiti, Andrew. Moraš oprostiti sebi.“Vrata su se zatvorila, a Andrew je ostao sam na kiši, shvatajući da je bogatstvo koje je izgubio bilo daleko veće od bilo kog novca – izgubio je majku koju je imao.
