Kada ju je muž prevario, ćutala je. Kada joj je pružio papire za razvod, okrenula je sve karte.Tišina u sobi bila je teža od ugovornih papira u Natanovim rukama. Stajao je uspravno, u tamnoplavom odelu, držeći plavi fasciklu kao trofej.„Evo,“ rekao je hladno i bacio je fasciklu na stakleni sto.
Amelija je sedela savršeno mirno na kremastoj sofi, leđa prava, ruke sklopljene u krilu. Izgledala je besprekorno – ni jedne bore na odelu, ni jednog drhtaja u rukama.
„Nećeš ništa reći?“ Natan je podigao obrvu. „Bez molbi, bez suza?“Ona je podigla pogled, a u očima joj se nazirao mir… i nešto što je ličilo na zadovoljstvo.
„Ne, Natane,“ rekla je tiho. „Završila sam s tim igrama.“„Kojim igrama?“„Onim u kojima ti glumiš da si još uvek čovek za koga sam se udala, a ja glumim da ne znam za Mišel.“Natan je zapanjeno zastao. „Znaš?“
„Oduvek sam znala,“ odgovorila je hladno. „Samo si ti mislio da neću ništa preduzeti.“Natan je zaćutao, ali njegova nelagoda bila je očigledna.„U redu,“ promrmljao je. „Onda ćemo ovo rešiti brzo. Potpiši i završimo.“
Amelija je ustala, mirno i graciozno, i prišla komodi. Izvukla je debeo koverat i spustila ga na fasciklu.„Šta je to?“ upitao je.„Moj odgovor,“ rekla je, tonom kao da se sve odvija po njenom planu. „Pripremljen pre nekoliko nedelja.“
Otvorio je i namrštio se. „Kuća, oba automobila i… pedeset posto kompanije? To je ludilo.“„Ispravka,“ rekla je mirno. „Tvojih pedeset posto mojih kompanijskih akcija.“
„Tvojih?“ zagrmeo je. „Ja sam ti dao početni kapital!“„A ja sam od njega napravila imperiju,“ odvratila je ledeno. „Tvoje ime nije nigde na dokumentima.“Natan je zurio u nju, ne verujući. „Blefiraš.“
Amelija je otvorila laptop, pokazala pravne papire i mejlove. „Sve je u mom vlasništvu od prvog dana. Ti si bio samo posmatrač.“Natan je izgledao kao da ga je neko udario.„Čekala si ovaj trenutak,“ rekao je tiho.
„Jesam,“ odgovorila je, glasom bez trunke drhtaja. „Jer sam znala da ćeš se jednog dana pokazati.“On je počeo da hoda po sobi, ruke u kosi. „Mislis da ćeš sve dobiti na sudu?“
„Neću morati da idem na sud,“ rekla je i gurnula još jedan papir. „To je izjava Mišelinog muža. Spreman je da svedoči. Video je vaše poruke.“Natanovo lice pobledelo je.„Ima još,“ nastavila je, „ali mislim da je ovo dovoljno.“
Sedeo je sada tiho, kao učenik pred strogim učiteljem. „Šta hoćeš?“„Da potpišeš. Mirno, bez buke. Tada niko neće saznati – ni mediji, ni upravni odbor.“„Još ću imati novac?“ upitao je, gotovo molećivo.
„Hoćeš,“ rekla je. „Ali ne i nasleđe. To je sada moje.“Natan je posegnuo za olovkom.„Nadam se da je vredela,“ šapnula je dok je potpisivao.„Nije,“ odgovorio je promuklo.
Amelija je uzela papire, stavila ih u tašnu i krenula ka vratima.„Šta ćeš sada?“ povikao je za njom.Zaustavila se, pogledala ga preko ramena i nasmešila se. „Pravim nešto veće.“Zvuk njenih potpetica bio je poslednje što je čuo.
