Znam da je pogrešno, ali vam moram nešto priznati. Već mjesec dana sam zaljubljena u najboljeg prijatelja od mog muža. Muž me jednostavno ne primjećuje, niti dodiruje, a on mi dijeli komplimente i poklone svaki put kad dođe kod nas. Jednog dana zvala sam ga da dođe na kafu kod nas dok muž nije bio tu. Kada je došao napravila sam nam kafu i krenuli smo sa laganom pričom. On je odjednom ustao i uhvatio me za ruku i rekao mi nešto što me skroz ostavilo bez komentara!
Zadnjih meseci, dok sam gledala svog muža kako se povlači u svoju svakodnevnu rutinu, počela sam da se osećam više kao senka u sopstvenom životu. On je bio toliko fokusiran na posao, a moji pokušaji da ga privučem, da budem primećena, nisu davali nikakve rezultate. U međuvremenu, njegov najbolji prijatelj je počeo da dolazi sve češće. Iako sam znala da je uvek bio prijatelj porodice, nešto se promenilo. Počeo je da mi daje komplimente, da mi donosi poklone, i ti mali trenuci pažnje su mi postepeno počeli značiti mnogo više nego što sam to želela priznati.
Znam da je pogrešno, ali osećanja nisu uvek pod našom kontrolom. Svaka pažnja koju je pokazivao činila me je da se osećam željenom, voljenom, kao da nisam samo žena koja stoji u pozadini. Činilo mi se kao da sam odjednom bila u centru nečije pažnje, a to je bilo nešto što mi je nedostajalo.
Jednog popodneva, dok je muž bio na poslu, odlučila sam da ga pozovem na kafu. Nema ničeg lošeg u tome, pomislila sam. Bilo je to samo jedno prijateljsko druženje, ali znala sam da nešto ne može da ostane samo prijateljsko. Kroz razgovor, njegov pogled je postajao intenzivniji, komplimenti su postajali sve ličniji.
Kada je ustao da uzme još jednu šolju kafe, uhvatio me je za ruku. Srce mi je bilo u grlu. „Znaš, već dugo želim da ti kažem nešto,“ rekao je, njegove oči bile su ozbiljne, gotovo uplašene. „Tvoje prisustvo, tvoja energija… Nikada nisam video nekog kao tebe. Zaista… Zaslužuješ više nego što ti je ponuđeno.“
Njegove reči su me ostavile bez komentara. Iako je u njima bilo poštovanja, osjećala sam da nisam spremna da se nosim sa tim. Srce mi je bilo u punoj dilemi – deo mene je bio očaran, deo me je upozoravao da se povučem. I dok su njegove ruke bile na mojima, u glavi mi je odzvanjalo pitanje: šta ako stvarno napravim nešto što neću moći da opravdam?
Tada je sve stalo. Ta nesvesna granica koju sam postavila unutar sebe bila je prekršena. Iako nisam želela da to bude početak nečega što bi me kasnije moglo uništiti, znala sam da sam na rubu da napravim veliki korak.
Njegov pogled, prepun želje, me je pogubio. Osećala sam da se sva logika gubi, da emocije preuzimaju kontrolu. Pokušala sam da odguram misli koje su mi prolazile kroz glavu, ali istina je bila tu, pred mojim očima.
„Ne znam šta se dešava, ali ovo nije dobro,“ šapnula sam. Povukla sam ruke iz njegovog stiska i obrisala suze koje nisu bile tu, ali su bile spremne da krenu.
Osećala sam se kao da sam donela odluku koja mi je promenila život u nekoliko sekundi. Taj trenutak nije bio samo fizički susret – bio je to susret sa sopstvenom nesigurnošću i strahom.
