Niko nije pomogao direktoru… sve dok nije prišla devojka sa profesionalnim znanjem prve pomoći.Gradski trg je vrveo od ljudi. Svi su žurili na pauzu za ručak, skrolovali telefone, snimali sve oko sebe. Niko nije primetio muškarca u skupom odelu kako posrće na ulazu u kafić.
Ruka mu je poletela ka grudima, kolena su mu popustila. U sledećem trenutku – pao je.Telefon mu je skliznuo niz pločnik. Sat mu je pukao pri udarcu. Ljudi su zastali… i samo izvukli telefone.„Zar to nije direktor Markus Hejl?“ začulo se iz gomile.Ali niko nije prišao.
Sve dok jedan glas nije presekao tišinu.„Sklonite se! Ja sam medicinar – pustite me!“Mlada žena u uniformi gurnula je gomilu i kleknula pored Marka. Ime na njenoj kecelji još je bilo zakačeno: „dr. Liana Rejes – urgentna medicina“.
„Gospodine, čujete li me?“ upitala je naglo. Nije bilo odgovora.Bez trenutka razmišljanja počela je reanimaciju. „Pozovite hitnu odmah!“ viknula je. „Ovo je srčani zastoj!“
Gomila je utihnula. Telefoni su polako spušteni.Liana nije znala ko je zapravo Markus. Njegovo lice viđala je samo na bilbordu pored bolnice. Za nju on nije bio milijarder, već čovek koji umire na pločniku.
„Hajde… izdrži,“ mrmljala je, dok su joj ruke neumorno pritiskale njegovo grudište.I onda – trzaj. Markus je udahnuo, kratak, hrapav dah.„Tako je, tu si,“ šapnula je, ali nije stala dok nije osetila stabilan puls.
Kad je hitna stigla, Liana je bila mokra od znoja, ruke su joj se tresle. „Zaustavila sam zastoj pre tridesetak sekundi,“ rekla je jednom od bolničara.„Spasili ste mu život,“ odgovorio je s poštovanjem.Dok su ga unosili u vozilo, Markus je otvorio oči – samo na trenutak. I ugledao nju.
Tri dana kasnije, Liana se vraćala iz smene. Umorna, iscrpljena, zamišljena. Spasavanje života nije donosilo aplauz. Donosilo je samo još jednu noć nespavanja.Pred bolnicom se zaustavio crni automobil. Prozor se spustio, a iznutra se čulo: „Dr. Rejes?“Zbunila se. „Da?“
Vrata su se otvorila, a iz auta je izašao sam Markus, bled, ali na nogama. „Moram da razgovaram s vama.“Liana je podigla obrve. „Ne morate da mi zahvaljujete. To je moj posao.“„Ne,“ rekao je odlučno. „Moram da vam ponudim nešto.“
Seo je na klupu ispred bolnice i ispričao joj kako mu je to bio drugi napad u šest meseci, kako su mu lekari savetovali da uspori, ali on nikada nije slušao. „Vi ste me naterali da shvatim koliko sam blizu bio kraja.“„Treba da pratite terapiju, ne da nudite ponude,“ rekla je Liana, ali u sebi je osećala da će ga saslušati.
„Treba mi lični lekar,“ rekao je. „Neko ko će pratiti moje stanje, biti uz mene. Biće plaćeno deset puta više nego što sada zarađujete.“Liana je zaćutala. Bio je to poziv koji bi mogao da joj promeni život.„Razmisliću,“ rekla je naposletku.
Sledeće nedelje, Liana se pojavila u njegovoj kompaniji. Njegov asistent ju je sproveo do kancelarije sa pogledom na ceo grad.„Nisam mislila da ću ovo reći,“ rekla je, „ali prihvatam.“
Markus se nasmejao prvi put otkad su se upoznali. „Dobrodošli u moj tim, doktorka. Vi ste razlog što sam živ. Sada ćemo zajedno da se pobrinemo da tako i ostane.“Liana je pogledala kroz prozor na grad. Možda ovo nije bio samo posao. Možda je ovo bio početak nečeg što će joj promeniti ceo život.
