Kada sam bila devojčica, moja mama me je naučila da koristim tajnu reč ako se ikada nađem u opasnosti, a ne mogu otvoreno da zatražim pomoć. Kao odrasla, rešila sam da isto prenesem na svoju ćerkicu. Mislila sam da bi joj ta reč mogla pomoći da se izvuče iz neprijatnih situacija – poput neuspelih pidžama žurki ili čudnih druženja. Nikada nisam mogla da zamislim da će je upotrebiti ovako rano.
Juče je počelo kao svaki drugi dan. Sedela sam u kuhinji i završavala večernju kafu kad mi je zazvonio telefon. Bio je to moj bivši muž, Dejan. Naš odnos, nekada pun topline, postao je hladan i distanciran kroz godine.
Razvod ume da učini to. Iako smo pokušavali da održimo civilizovan kontakt zbog naše ćerke, Ane, stvari su često bile napete.
„Ćao, Klara,“ čuo se njegov pomalo nesiguran glas. „Ana želi da priča s tobom. Od kada je stigla, pita kad će moći da ti ispriča svoj dan.“
To me je iznenadilo. Ana obično uživa u vikendima kod oca i retko me zove tada.
„Naravno, stavi je na liniju,“ rekoh, pokušavajući da ostanem smirena, iako me njegov ton sve više zabrinjavao.
„Zdravo, mama!“ Anin glas bio je vedar, ali nešto u načinu na koji je govorila nije mi dalo mira.
„Ćao, dušo! Kako ti je prošao vikend? Je l’ bilo zabavno?“ pitala sam, pokušavajući da razgovor ostane lagan.
„Da, bilo je super. Juče smo išli u park, a jutros sam crtala. Nacrtala sam psa, drvo, i… volela bih da sam imala plavi flomaster da nacrtam borovnice.“
Te reči su me presekle. To je bila naša tajna reč – borovnice. Srce mi je stalo. Naizgled bezazlena rečenica u njenoj priči nosila je poruku: „Nisi bezbedna. Dođi po mene odmah.“
Kada je bila mala, naučila sam je da, ako se ikada oseti ugroženo i ne može otvoreno da kaže, upotrebi tu reč.
„Borovnice“ su značile: uzmi me, odmah.
Progutala sam knedlu i rekla najmirnije što sam mogla:
„Zvuči divno, dušo. Krećem da te pokupim. Nemoj ništa reći tati, okej? Pričaću s njim kad stignem.“
„Imaš li još nešto da mi kažeš?“ pitala sam.
„Ne, to je sve,“ rekla je, iako je njen glas, i dalje veseo, imao nečujnu nijansu straha.
„Vidimo se uskoro, okej?“
„Važi, mama. Volim te.“
„I ja tebe, moja Ana-Banana.“
Čula sam njen smeh i prekinula vezu. Ruke su mi drhtale. Um mi je vrtelo hiljadu pitanja. Dejan nikada nije davao razlog za sumnju, ali nešto nije bilo u redu.
Uzela sam ključeve. Nisam imala izbora. Morala sam po svoju ćerku.
Stigla sam pred njegov stan, duboko udahnula i pokucala. A onda, na moje iznenađenje…
Vrata je otvorila nepoznata žena.
“Zdravo… mogu li da pomognem?” pitala je, zbunjeno me gledajući.
“Ja sam Klara. Ovde je moja ćerka Ana. Došla sam po nju.”
Žena je zastala. “Ana je unutra, ali… Dejan nije ovde. Rekao je da ide po nešto i da se brzo vraća. Pustio me je da je pričuvam jer sam — njegova nova devojka.”
U tom trenutku Ana je dotrčala do mene i snažno me zagrlila. Bila je bleda, oči su joj bile pune suza.
“Rekla mi je da ne smem da izađem iz sobe dok ti ne dođeš,” prošaptala je.
Okrenula sam se ka toj ženi. “Šta ste joj rekli? Šta se ovde dešava?”
Pre nego što je uspela da odgovori, telefon joj je zazvonio. Pogledala je broj i brzo ga odbila. Na ekranu je pisalo: „DEJAN – NE OTVARAJ VRATA“
Tog trenutka, sve mi je bilo jasno.
