Bilo je kasno popodne, šetalište puno ljudi. Porodice s decom, parovi koji drže ruke, stariji ljudi na klupama. Među njima, trudnica je koračala polako, držeći se za stomak, očito umorna.
U jednom trenutku, naglo je zastala. Uhvatila se za trbuh, lice joj se zgrčilo od bola. Počela je da viče: „Upomoć! Molim vas! Beba!“ Glas joj je drhtao, oči bile pune straha.
Ali prolaznici… samo su je gledali. Neki su slegali ramenima, drugi skretali pogled, treći čak ubrzavali korak. Niko nije stao.
A onda, kada je izgledalo da će sve krenuti naopako, desilo se nešto potpuno neočekivano – što je zauvek promenilo taj dan.
Trudnica je pokušavala da diše, ruke su joj drhtale, oslanjala se na zid. Srce joj je udaralo kao ludo, dok su bolovi postajali sve jači. Ljudi su je gledali, neki izdaleka, neki s nelagodom, ali niko nije stao.
A onda – iznenada – mali dečak od možda 10 godina istrčao je iz obližnje prodavnice. Imao je loptu u ruci, ali kad je video ženu, zastao je. Pogledao je u svoju majku, koja je sedela na klupi, i povikao: „Mama! Mama, dođi brzo!“
Njegova majka je ustala, shvatila šta se dešava i odmah potrčala. Bez razmišljanja, prišla je trudnici, uhvatila je za ruku i rekla: „Dišite sa mnom. Smirite se. Ja ću pozvati hitnu.“
Ljudi su polako počeli da se okupljaju, shvatajući da je situacija ozbiljna. Neko je doneo flašu vode, neko podmetnuo jaknu da žena može da sedne. Ona je bila u suzama, ali istovremeno i zahvalna što je napokon neko uz nju.
Kad je stigla hitna pomoć, žena je već bila spremna za prevoz. Držala je ruku one žene koja joj je prva prišla, šapćući: „Hvala vam… spasili ste me…“
Kasnije se saznalo da je žena koja je pomogla – samohrana majka s dvoje dece. Nije imala mnogo, nije imala medicinsko znanje, ali je imala srce.
Bonus savjet: U životu često prolazimo pored ljudi kojima treba pomoć, misleći: „Neko drugi će stati.“ Ali često – nema tog drugog. Nekad je dovoljno samo stati, pružiti ruku, biti tu. Jer nikada ne znamo koliko naše malo može nekome da znači.
