Svi su ignorisali izgubljenu staricu — sve dok je jedan tinejdžer na starom biciklu nije odvezao kući.Bila je hladna večer na istočnoj strani grada, ona vrsta noći kada ljudi ubrzavaju korak i gledaju u pločnik. Na uglu Mejpl i Pete ulice, automobili su jurili, a niko nije primećivao staricu koja je stajala u tankom džemperu, zbunjena i drhtava.
Ljudi su prolazili pored nje. Muškarac u odelu bacio je kratak pogled, pa se okrenuo. Mlada žena podigla je telefon, nešto otkucala i nastavila dalje.Niko nije stao.Sve dok nije naišao jedan dečak na starom zelenom biciklu.
Malik, trinaestogodišnjak, tek je završio pomaganje u lokalnom centru. Njegova dukserica bila je pocepana, farmerkama su se videla kolena, a bicikl mu je bio krivog pedala. Ali oči su mu bile bistre i pune pažnje.Ugledao ju je odmah.„Da li ste dobro, gospođo?“ upitao je, zaustavljajući bicikl.
„Ne znam gde sam,“ odgovorila je drhtavim glasom. „Mislila sam da idem ka pijaci, ali ništa ne prepoznajem.“Malik se osvrnuo. Ljudi su i dalje prolazili, nezainteresovani.„Sami ste?“ pitao je.„Jesam… I ne znam kako da se vratim kući.“
Malik je ćutao trenutak, pa klimnuo. „Sedite pozadi. Odvešću vas.“„Na biciklu?“ pitala je, iznenađena.„Nije limuzina, ali ide,“ nasmejao se Malik.Starica se blago nasmešila i prihvatila njegovu pomoć.
Vozili su se uskim ulicama dok je sunce polako tonulo iza zgrada. Vetar je šibao, ali Vivian, kako se predstavila, izgledala je smirenije nego na početku.„Inače živim sa svojom negovateljicom,“ rekla je. „Ali danas sam izašla sama. Nedostaju mi šetnje. Nedostaju mi ljudi.“
„Razumem,“ rekao je Malik. „Ni ja ne volim da sedim kod kuće. Pomaganjem u centru izbegavam gluposti.“Vivian ga je pogledala i blago se nasmešila. „Dobar si dečko.“
„Trudim se,“ slegnuo je ramenima. „Podsećate me na moju baku. Ona uvek kaže – Dobrota ništa ne košta, a vredi sve.“Vivian se nasmejala prvi put tog dana. „Sviđa mi se tvoja baka.“
Nakon skoro sat vremena vožnje i razgovora, skrenuli su u bogatiji deo grada. Malik je postao nervozan – retko je zalazio ovde.„Tamo!“ povikala je Vivian i pokazala rukom ka visokoj kapiji od kovanog gvožđa.
Stigli su pred imanje sa zlatnim slovima na kapiji: D. ESTATES. Malik je razrogačio oči.U tom trenutku prišao je čuvar i zapanjeno zaustavio korak. „Gospođo Delakroa! Tražimo vas svuda!“Iz kuće je istrčala žena u uniformi negovateljice, oči su joj bile pune suza.
„Dobro sam,“ rekla je Vivian mirno. „Bila sam u dobrim rukama.“Pokazala je na Malika. „Ovaj mladić me je pronašao i doveo kući.“Malik je zbunjeno sišao s bicikla. Pogled mu je prelazio s raskošne fontane na automobile parkirane ispred.
U tom trenutku pojavio se visoki muškarac, elegantan, sa sedim slepoočnicama. „Vivian! Policija i bolnice su već obaveštene—“„Daniel,“ prekinula ga je. „Sve je u redu. Zahvali se ovom dečku.“
Daniel se okrenuo ka Maliku. „Znaš li ti ko je ona?“Malik je odmahnuo glavom.„Ona je Vivian Delakroa. Vlasnica Delacroix Holdings. Njeno bogatstvo se meri milijardama.“
„Milijardama?“ ponovio je Malik, oči širom otvorene.Vivian se nasmejala. „Da, sine. Ali večeras sam bila samo starica koja se izgubila.“Izvukla je zlatnu karticu iz džepa i pružila mu. Na njoj je bilo ispisano:
„Nazovi me kad god želiš. Želim da razgovaramo o tvojoj budućnosti.“Malik je dugo gledao karticu, a onda se osmehnuo. Možda je ovo bio početak nečeg što nikada nije mogao ni da zamisli.
