Prošle su dve godine otkako mi je supruga preminula kada sam odlučio da se ponovo oženim. Moja petogodišnja ćerka Sofija i ja uselili smo se u veliku kuću moje nove supruge Amalije, koju je nasledila od pokojnih roditelja. Amalia je delovala ljubazno i strpljivo, kao zraka svetlosti u našim životima. Barem u početku.
Jedne večeri, nakon poslovnog puta koji je trajao nedelju dana, Sofija me čvrsto zagrlila i šapnula:
“TATA, MOJA NOVA MAMA JE DRUGAČIJA KAD TE NEMA.”
Glas joj je drhtao, a ledeni trnci su mi prošli kroz telo.
“Šta misliš, dušo?” upitah nežno, kleknuvši da je pogledam u oči.
“Zaključa se u tavan,” rekla je. “ČUJEM ČUDNE ZVUKOVE. STRAŠNO JE. KAŽE DA NE SMEM TAMO. I… ZLA JE.“
Bio sam zatečen. “Zašto kažeš da je zla, dušo?” upitah, srce mi je poskakivalo.
“Terala me je da sama čistim svoju sobu i nije mi dala sladoled, čak i kad sam bila dobra,” odgovorila je Sofija.
Zaključana prostorija me je zaintrigirala. Video sam kako Amalia ulazi tamo, ali sam mislio da je to njen lični kutak. Njeno ponašanje prema Sofiji me je uznemirilo. Da li sam pogrešio što sam je doveo u naše živote?
Te noći, nisam mogao da zaspim. Čuo sam tihe Amaliine korake kako vode ka tavanu. Pošao sam za njom. Ušla je u sobu – ovaj put nije zaključala vrata. Srce mi je divlje tuklo. Ponesen impulsom, naglo sam otvorio vrata i ušao.
U sobi nije bilo svetla – samo bleda mesečina kroz prozor otkrivala je konture starih stvari prekrivenih čaršafima. Amalia je stajala pognuta nad drvenom kutijom, a pored nje su bile… lutke. Desetine njih. Neke razbijene. Neke bez očiju.
“Šta je ovo?” prošaputah, dok se jeza penjala uz kičmu.
Amalia se okrenula polako, lice joj je bilo neobično napeto. “To su uspomene,” rekla je tiho. “Od moje majke. Ostavila mi ih je. Pomažu mi da… pričam s njom.”
“Pričaš s njom?” ponovio sam. “Amalia, moja ćerka je prestravljena. Čuje zvukove… govori da si drugačija kad mene nema.”
Amalia je ćutala. Zatim je sela pored kutije i spustila ruku na najstariju lutku. “Ponekad,” rekla je, “kad si sam, moraš da slušaš one koji su otišli. I da im daš mesto da govore.”
To veče nisam rekao ništa više. Samo sam uzeo Sofiju i zajedno smo prespavali u jednoj sobi.
Sledećeg dana, Amalia je nestala.
Na stolu je ostavila samo jednu rečenicu, ispisanu njenim rukopisom:
“Neke senke nisu tvoje da ih osvetliš.”
Nikad više nismo čuli za nju.
