Kada neko kaže „ima traume iz detinjstva“, često to zvuči kao kliše. Kao nešto što ljudi koriste kao izgovor za svoje loše ponašanje, slabosti ili nesigurnosti. Međutim, psiholozi upozoravaju: to nije šala, niti izmišljotina. Nedostatak ljubavi, podrške i topline u detinjstvu ostavlja duboke tragove na čovekovu psihu, tragove koji ne blede lako, čak ni kad osoba odraste i postane uspešna, snažna ili naizgled „stabilna“.
Zašto je detinjstvo toliko važno? Zato što tada učimo najosnovnije stvari o sebi i svetu: da li smo vredni ljubavi, da li nas drugi vide, da li je svet sigurno mesto, da li smemo da pokažemo emocije bez straha da ćemo biti odbačeni. Kada te lekcije izostanu ili budu brutalno prekinute, dete raste sa rupama u srcu. A te rupe nosimo sa sobom u odrasli život.
Možda mislite da ste sve „preboleli“. Možda čak verujete da vas detinjstvo više ne dotiče. Ali stručnjaci kažu: postoje jasne osobine koje odaju ljude koji nisu dobili dovoljno roditeljske ljubavi. Evo koje su to osobine:
Preterana potreba za potvrdom – Osobe koje su odrastale bez pohvala, bez osećaja da su dovoljno dobre, često u odraslom dobu stalno traže potvrdu. To su ljudi koji ne mogu da podnesu kritiku, koji moraju da čuju pohvalu za svaki trud, koji se osećaju prazno ako ih neko ne uveri da su važni i voljeni.
Strah od bliskosti – Kada ljubav u detinjstvu nije bila sigurna ili prisutna, odrasla osoba često ima problem da se potpuno otvori u vezama. Plaši se odbacivanja, pa se distancira. Ili pak ulazi u nezdrave odnose, tražeći ono što nikada nije dobila.
Preuzimanje previše odgovornosti – Mnogi ljudi koji nisu imali emotivno prisutne roditelje rano nauče da moraju sve sami. Odrasli su prerano, navikli da brinu o sebi (pa čak i drugima), i sada teško spuštaju taj oklop. Često osećaju da moraju sve da drže pod kontrolom.
Teško opraštanje sebi – Ljudi bez dovoljno roditeljske ljubavi u detinjstvu često izrastu u odrasle koji sebi ne opraštaju greške. Zašto? Jer nisu naučili da ljubav ne zavisi od perfekcije. Osećaju se nedovoljno dobri čim nešto pogreše, a unutrašnji kritičar im postaje najgori neprijatelj.
Ono što mnogi zaboravljaju jeste da traume iz detinjstva ne nestaju same od sebe. To što ste odrasli i „preživeli“ ne znači da ste isceljeni. Emotivne rane često se pokazuju u načinu na koji birate partnere, kako reagujete na stres, kako se nosite sa neuspehom, pa čak i u tome kako podnosite pohvale.
Ali postoji i dobra vest. Emotivne rane, iako duboke, nisu neizlečive. Prvi korak je priznati sebi da ih imate. Umesto da kažete: „Ma to je bilo davno“, bolje je reći: „Da, tada sam bio povređen i to me oblikovalo.“ Drugi korak je potražiti načine da sebi date ono što tada niste dobili – da naučite kako izgleda zdrava samoljubav, kako izgleda postavljanje granica, kako izgleda emotivna bliskost bez straha.
Možda zvuči teško, ali zapravo nije nemoguće. Ljudi koji prođu kroz taj proces kažu da su naučili da budu nežniji prema sebi, da prepoznaju obrasce koje su nosili decenijama i da konačno nauče kako izgleda prava, zdrava ljubav – ne ona koju su im roditelji uskratili, nego ona koju sada sami sebi mogu dati.
Ako se u ovome pronalazite, znajte da niste sami. Ogroman broj ljudi nosi tihe rane iz detinjstva, ali o njima retko ko priča. I to nije sramota. To je važno. Jer dokle god ćutimo, te rane ostaju otvorene. A kad ih pogledamo, priznamo i počnemo da ih lečimo, tada počinje pravi put ka unutrašnjem miru.
