Prije pet godina, sve što sam znao o sigurnosti, ljubavi i porodici nestalo je u jednom danu. Mama i tata su nas zauvijek napustili vraćajući se s porodične slave. Tata nikada nije pio. Bio je čovjek kojeg su svi poštovali, miran, pažljiv. Ali… neko drugi je tog dana popio previše i oduzeo nam sve.
Tog dana postao sam roditelj.
Meni je tada bilo osamnaest. Mojoj sestrici samo šest. Njena ručica je drhtala dok me grlila u sobi punoj ljudi koji su dolazili da izraze saučešće, a ja sam u očima tih ljudi prvi put vidio nešto što nisam želio – sažaljenje.
Znao sam da život više nikada neće biti isti.
Idealan život koji smo živjeli preko noći se pretvorio u borbu. Nije bilo vremena za tugovanje, za razmišljanja, za padanje. Morao sam da odrastem odmah. Brzo. I psihički i fizički.
Završio sam srednju školu, ali fakultet sam morao ostaviti po strani. Počeo sam da radim. Sve i svašta. Fizički poslovi, moleraj, istovar robe, povremeno nešto u građevini. Svaka dnevnica mi je značila. Nije mi bilo teško. Svaki zarađeni dinar bio je cigla u kući koju sam pokušavao izgraditi za nas dvoje – ne fizički, već kući gdje se osjećamo sigurno.
Moja sestra je bila moja motivacija. Moja princeza.
Kupao sam je, oblačio, pravio kikice, vezao pertle, spremao užinu, pomagao s domaćim zadacima. Svakog jutra bih je odveo do škole, čekao onaj jedan mali, brzi zagrljaj i poljubac na rastanku… i taj trenutak bi mi bio gorivo za cijeli dan. Kad mi je bilo najteže, samo bih zatvorio oči i pomislio na nju kako mi viče:
– Braco, čekaj me poslije škole!
Nisam dozvolio da nas razdvoje. Bilo je priča da će je socijalna služba odvesti, da mi je potrebna „puna porodica“ da bih je podizao. Borio sam se. Dokazivao. I uspio. Jer znao sam da joj niko neće pružiti ono što ja mogu – bezuslovnu ljubav.
Prošle su godine.
Danas je prošlo tačno pet godina od tog crnog dana. Moja mala princeza više nije tako mala. Ove sedmice je završila peti razred. Bila je đak generacije. Donijela mi je diplomu i rekla:
– Ovo je za tebe, braco. Ti si moj najbolji tata.
U tom trenutku nisam mogao da govorim. Samo sam je zagrlio. Srce mi je bilo puno, oči prepune suza.
Znaš, nikada ne znaš koliko si jak dok ti život ne pokaže da nemaš izbora. Ja nisam imao izbora. Ili ću pasti – ili ću biti stijena.
Odabrao sam da budem stijena.
I ako me pitaš da li bih sve opet ponovio? Da. Bez trunke sumnje.
Jer ona nije samo moja sestra.
Ona je moje čudo.
