Ime mi je Slavica i ne pamtim kad sam poslednji put bila s nekim muškarcem. Imam muža koji me uopšte ne primjećuje, a ja ne razumem zašto. Jedne večeri pozvao nas je njegov kum udovac na večeru kod njega, naravno otišli smo. Dok smo večerali moj muž se malo napio i kum ga je odnio u sobu da spava. Nakon toga kum i ja smo ostali sami, a on je krenuo da mi dijeli komplimente koji su mi jako prijali. Onda je ustao i uzeo me za ruku i uradio nešto što nisam očekivala!
Zovem se Slavica, i godinama već nisam imala pravu emocionalnu povezanost sa svojim mužem. Počela sam da se pitam kada je poslednji put nešto između nas bilo kao nekada.
Uvek je bio tu, ali kao da nije primetio da se nešto u meni promenilo. Iako sam pokušavala da budem tu za njega, da vodim domaćinstvo, da se brinem za sve nas, osećala sam se sve više usamljeno.
Jednog dana, muž je dobio poziv od svog kuma, udovca, da zajedno dođemo na večeru. Zamišljala sam kako će to biti prilika da se opustimo, razgovaramo i možda ponovo zbližimo.
Na kraju, otisli smo, iako nisam imala previše očekivanja. Moj muž je bio suočen sa stresom na poslu, a ja sam osećala da ništa više nije isto kao pre.
Kada smo stigli, kum nas je dočekao srdačno, a atmosfera u njegovoj kući bila je prijatna. Jeli smo, razgovarali, smeštali se u ugodnu tišinu, dok su mirisi jela ispunjavali prostoriju. No, kako je večera odmicala, moj muž je popio nekoliko čaša više nego što je uobičajeno.
Smeškao se, ali njegov pogled postajao je sve zamućeniji. Kum je primetio i ponudio mu da odu zajedno u sobu, kako bi mogao da legne i odmori.
Ostali smo sami, a kum i ja smo nastavili razgovor. On je počeo da mi upućuje komplimente, govoreći da izgledam sjajno i da se činim srećno. Te reči su mi prijale. U poslednje vreme, muž mi nije govorio ništa takvo. Nekako, svi komplimenti koje su mi dolazili od strane drugih ljudi činili su mi se važnijima nego što bi trebalo.
Možda je to bilo zbog toga što nisam osećala da me moj muž primjećuje, a te reči su me podsećale na to da još uvek imam vrednost.
Nakon nekoliko minuta, kum je ustao i prišao mi. Bio je nežan, ali njegov pogled je bio pun poštovanja. Držao je moju ruku, ali nije tražio ništa više od toga. Njegovo ponašanje bilo je smireno, a njegova pažnja bila je iskrena, bez ikakvih očekivanja. U tom trenutku, nisam znala šta da mislim.
Osim što sam se zahvalila, nisam želela da dozvolim da se ovo pretvori u nešto više od obične, prijateljske interakcije.
Shvatila sam da je to bio trenutak kada sam se osećala vidljivo i vredno, ali sam takođe postala svesna da moram da se suočim sa svojim osećanjima.
Da li je to bio samo trenutni izlaz iz unutrašnje patnje, ili je moj brak imao dublje probleme koje je potrebno razjasniti?
Kako je večera odmicala, u mom umu su se vrteli razni misli. Zamišljala sam razgovor sa mužem, iznosila mu svoja osećanja, govoreći mu kako se osećam.
Niko od nas nije savršen, ali došlo je vreme da budem iskrena prema sebi i prema njemu. Možda će ovaj trenutak pomoći da ponovo pronađemo put jedno ka drugom.
