data-nosnippet>
Čuvši da mu roditelji dolaze u posetu, bogati muškarac je molio beskućnu devojku da samo jednu večer glumi njegovu verenicu.
„I kada je ušla u restoran, njegova majka nije mogla da veruje svojim očima…“
„Jesi li ti potpuno lud?“ skoro je viknula, praveći korak unazad kao da je uhvaćena na delu. „Ja? U ovome? Glumiti tvoju verenicu? Juče sam vukla hranu iz kontejnera!“
On je smireno kliknuo bravicu, zatvarajući vrata, i naslonio se umorno na zid, rekavši:
„Nemaš razloga da odbiješ. Platiću više nego što možeš da zamisliš. Samo jednu večer. Budi moja verenica. Za njih. Za moje roditelje. To je samo igra. Predstava. Ili si zaboravila kako se glumi?“
Ona je ćutala. Prsti u istrošenim rukavicama su joj drhtali. Srce joj je tuklo kao da želi da pobegne. „Da li je moguće da počinje novi život? Ili bar kraj stare boli?“
Tako je počela priča na koju niko nije bio spreman.
Bio je bogat koliko cela država. Zvao se Nejtan Berg. Mlad, strog, sa hladnim pogledom i smirenim izrazom lica. Njegovo ime krasilo je naslovnice poslovnih magazina, a njegova fotografija se pojavljivala na listama najuticajnijih neoženjenih muškaraca sveta. Vaspitanje, novac, moć — sve je bilo po pravilima. Ali njegovi roditelji, koji su živeli u Evropi, stalno su ponavljali isto:
„Kada ćemo konačno upoznati tvoju devojku? Zašto je kriješ?“
Oni su odlučili da dođu nenajavljeno. Sutra.
Nejtan nije bio uplašen — bio je zbunjen. Ne zato što se plašio njihove osude, već jer nije smatrao nijednu ženu odgovarajućom za tu ulogu. Prezirao je glumice. Nije mogao da podnese lažne osmehe. Trebala mu je neka… prava. Ili barem potpuno drugačija od onih koje su oni očekivali da vide.
Te večeri vozio je kroz grad. Hladno je bilo, gužve, svetla večeri. Odjednom je ugledao nju — kod ulaza u metro, sa gitarom i kartonskim znakom na kome je pisalo: „Ne tražim milostinju. Tražim priliku.“
Nejtan se zaustavio. Po prvi put nije prošao pored.
„Kako se zoveš?“
Podigla je pogled. Glas joj je bio hrapav, ali pun ponosa:
„A zašto ti to treba?“
On se blago nasmešio.
„Treba mi žena koja zna kako da preživi. Zaista. Živa. Bez šminke. Kao ti.“
Zvala se Marta. Imala je 27 godina. Iza sebe je imala internat, bekstva, godine na ulici, rehabilitaciju, hladne noći i gitaru. Njena jedina istina.
Sledeće veče stajala je pred ogromnim ogledalom u sobi hotela Emerald. Ruke su joj drhtale dok je razgladjivala tkaninu luksuzne plišane haljine, boje dubokog mora. Kosa, sveže oprana i uredno stilizovana, sjajila se. Šminka je naglašavala njene crte lica toliko da je bila neprepoznatljiva.
„Već su u restoranu,“ rekao je Nejtan, nameštajući manžete na košulji. „Kasnimo na našu sreću.“
„Misliš li da će uspeti?“
Dugo ju je gledao.
„Mislim da si ti jedina osoba koja može da osvoji moju majku.“
U restoranu je sve delovalo pod kontrolom. Gotovo.
Otac je bio suzdržan, ali pažljiv. Majka — žena sa profinjenim manirima i oštrim pogledom, sposobna da pročita čoveka jednim podizanjem obrve. Njene oči su se zaustavile na devojci preko stola.
„Kako ste se upoznali sa mojim sinom?“ upitala je…
Marta je duboko udahnula, pokušavajući da umiri drhtanje u glasovima. „Upoznali smo se na ulici,“ rekla je iskreno. „Bio mi je jedina prilika da promenim svoj život.“
Majka je pogledala Nejtana, koji je samo klimnuo. „On je odabrao da vidi mene, a ne predstavu. I to mu je bilo dovoljno.“
Veče je prolazilo u razgovoru i tišini, a Marta je polako skidala slojeve nesigurnosti. Otac je prvi popustio, smešeći se kroz čitavu večeru, dok je majka sve češće klimala glavom u znak odobravanja.
Na kraju večeri, Marta je shvatila da nije glumila više nijednu ulogu — bila je ona sama, a to je bilo dovoljno.
Sledećeg jutra, dok je izlazila iz hotela, Nejtan joj je pružio kovertu. „Za početak novog života,“ rekao je tiho.
Marta je shvatila da nije samo igrala ulogu za jednu večer — igrala je za ceo život.
