Siromašna samohrana majka greškom je poslala poruku milijarderu tražeći novac za bebi-formulu — a onda je sve počelo.Lea Anderson sedela je u maloj, slabo osvetljenoj kuhinji svog oronulog stana, dok joj je umor pritiskivao ramena. Bila su dva ujutro, a njen sin Čarli neprestano je plakao u susednoj sobi.
Već satima je pokušavala da ga umiri, ali gladan plač nije prestajao. Imala je dovoljno formule samo za još jedno hranjenje. A šta posle?Kao samohrana majka koja se borila da preživi, Lea nije imala odgovor. Posao u restoranu jedva je pokrivao kiriju. Već je založila burmu da plati namirnice i nije imala koga da zamoli za pomoć.
Izvadila je telefon i pogledala bankovni račun. Nula. Pogled joj je pao na poruku koju je držala u nacrtima danima, nikada poslatu. Broj je našla u objavi gde su ljudi nudili pomoć majkama. Do sada – samo lažne nade i tišina.
Ali te noći, očajna i iscrpljena, pritisnula je „pošalji“.„Izvinite što smetam, ali ostala sam bez formule i plata mi stiže tek sledeće nedelje. Beba plače, ne znam šta da radim. Ako možete da pomognete, bila bih zauvek zahvalna.“
Lea je spustila telefon i tiho zaplakala. Nije očekivala odgovor.A onda je ekran zatreperio.„Zdravo, ovde Maks Karington. Ovu poruku ste poslali greškom, ali razumem koliko vam je teško. Ne brinite za formulu — pobrinuću se da je dobijete.“
Lea je zapanjeno zurila u ekran. Ko je ovaj čovek? I zašto bi joj pomogao?Pre nego što je stigla da odgovori, stigla je nova poruka:„Sutra mogu poslati dostavu na vašu adresu. Vi se brinite samo o sebi i detetu.“
Lea je osetila kako joj se grlo steže. Ovo nije bila prevara — mogla je da oseti. Neko stvarno želi da pomogne.Sutradan ujutro, ispred njenog stana stajala je kutija puna formule, pelena i čak par igračaka. Na vrhu je bila poruka: „Za Čarlija – od Maksa.“
Lea je drhtavim rukama podigla bebu i počela da plače. Po prvi put za dugo vreme, imala je osećaj da neko mari.Odgovorila je porukom: „Ne znam kako da vam se zahvalim.“„Ne morate,“ odgovorio je brzo. „Samo pazite na njega.“
Dani su prolazili, a Maks se nije zaustavio na jednoj dostavi. Svake nedelje stizale su nove potrepštine. Lea ga je pitala ko je on, a on je odgovorio jednostavno: „Neko ko je jednom imao majku koja se borila baš kao vi.“
Jedne večeri, kada je Čarli konačno zaspao, Lea je dobila još jednu poruku. „Želim da vas upoznam. Da budem siguran da ste dobro.“U prvi mah je oklevala. Šta ako je ipak opasno? Ali osećaj joj je govorio da mu veruje. Dogovorili su susret u kafiću.
Kada je stigla, srce joj je zalupalo. Za stolom je sedeo muškarac u skupom kaputu, ali sa blagim osmehom. Bio je mlađi nego što je zamišljala.„Vi ste… milijarder?“ upitala je, zbunjena.Maks se nasmejao. „Da. Ali večeras sam samo čovek koji želi da pomogne.“
Razgovarali su satima. Lea mu je ispričala kroz šta je prolazila, o Čarliju, o danima kada nije imala šta da jede.„Ne želim milostinju,“ rekla je na kraju. „Samo priliku da radim i obezbedim mu život.“
Maks je klimnuo. „Tada je ovo pravo vreme da vam ponudim posao. Treba mi neko ko vodi jednu od fondacija. Neko ko zna šta znači boriti se.“Lea je ostala bez reči. Od suza nije mogla da izgovori ni hvala.
Mesec dana kasnije, njen život se potpuno promenio. Radila je u kancelariji sa pogledom na ceo grad. Čarli je imao sve što mu je trebalo.I svaki put kada bi dobila platu, setila bi se noći kada je poslala poruku na pogrešan broj – i pronašla spas.
