Imala je samo osam godina, ali čuvala je onaj stari ormar kao da joj život zavisi od toga.„Emice, dušo, ne možeš svako veče da sediš tu,“ nežno je rekla njena mama, stojeći na vratima.Ali Emma se nije pomerala. Sedela je skrštenih nogu na tepihu, grleći svog iznošenog zeku, svojim telom zaklanjajući vrata ormara.
„Nije loše,“ šapnula je, „ali je tajna.“Grace je uzdahnula. Nedeljama je ovo trajalo – Emma bi čitala naglas ormariću, šaputala mu, pa čak i preskakala časove klavira. Sjaj u njenim očima bio je sve bleđi.
I te kišne večeri, dok je kapljalo po prozoru, Grace je odlučila da mora da vidi šta se krije unutra.Prišla je ormaru i stavila ruku na kvaku.„Ne!“ Emma je vrisnula i skočila, glasom punim panike.Grace se sledila.
Šta je to njena ćerka toliko čuvala da se plašila da iko pogleda unutra?Grace je kleknula pored nje, srce joj je lupalo. „Dušo, plašiš me. Šta je unutra?“Emma je odmahivala glavom. „Ako ti kažem, otići će.“
„Šta će otići?“ pitala je Grace tiho.Oči male devojčice su se napunile suzama. „Mama, obećaj da se nećeš ljutiti.“„Obećavam,“ šapnula je Grace i nežno pomilovala ćerku po kosi.
Emma je ustala i polako se pomerila u stranu, kao da joj je svaki korak težak.Grace je prišla i otvorila ormar. Vrata su škripnula, a iznutra je zapahnuo miris starog drveta i lavande.
Unutra su bile kežene stvari, ali sve pomerene u stranu. Na dnu je bio mali „gnezdo“ od Emminih ćebadi i lampica na baterije. Grace je kleknula, ali ono što ju je zaustavilo bile su crteži – desetine njih, zalepljenih po unutrašnjosti ormara.
Na svim crtežima bio je muškarac – sa blagim očima i osmehom koji je Grace toliko dobro poznavala.Suza joj je kliznula niz obraz. Bio je to Daniel, njen pokojni muž.
Emma je stajala iza nje, stežući zeku. „Pričam s tatom ovde. Svake noći.“Grace je zadrhtala. „Ljubavi… ti ga čuješ?“Emma je klimnula. „Kaže mi da će sve biti dobro. Priča mi priče. Samo dok sam ovde.“
Grace ju je čvrsto zagrlila. „On je uvek sa tobom, Emma. Ne samo ovde,“ stavila joj je ruku na srce, „nego i ovde,“ dodirnula joj je čelo.Sedeli su dugo zagrljeni dok je kiša lupkala po prozoru.
Te noći Grace nije zatvorila ormar. Umesto toga, sela je pored ćerke, upalila lampicu i zajedno su čitale omiljene priče.Sledećih dana to je postao njihov ritual. Grace bi slušala kako Emma priča „tati“ o svom danu, a ponekad bi i ona dodala neku uspomenu.
Polako, Emma je počela da se smeje ponovo. Išla je kod komšijskog psa, svirala klavir i vraćala se svom starom ja.Grace je shvatila da ormar nije mesto tuge, nego mesto nade – i odlučila da ga nikada ne izbaci. Bio je to most između prošlosti i budućnosti, i dokaz da ljubav nikada ne nestaje.
