„Mogu li da očistim vašu kuću za tanjir hrane?“ — a kada ju je milioner ugledao, sledio seKiša je padala po staklenom krovu luksuzne vile nadomak Sijetla. Julian Maddox stajao je kraj kamina, držeći šolju crne kafe, zagledan u plamen. Navikao je na tišinu — ona ga je pratila čak i u ovoj ogromnoj kući. Uspeh mu je doneo novac, ali ne i mir.
Tada se začulo kucanje.Nije očekivao nikoga. Osoblje je imalo slobodan dan. Spustio je šolju i otvorio vrata.Na pragu je stajala žena, potpuno mokra, sa detetom u naručju. „Izvinite što smetam, gospodine,“ rekla je drhtavim glasom. „Nisam jela dva dana.
Očistiću vašu kuću — samo za tanjir hrane za mene i moju ćerku.“Julian je ukočeno zurio u nju.„Emily?“ izgovorio je.Žena je podigla pogled. „Julian?“Sedam godina je nije video. Nestala je bez pozdrava, bez reči. A sada je stajala tu, u dronjcima. Julian je zadrhtao. „Gde si bila sve ovo vreme?“ pitao je, ali Emily je samo šapatom rekla: „Nisam došla po oproštaj. Samo mi treba hrana.“
Julianov pogled je pao na dete. Zlatne kovrdže. Plave oči — iste kao njegove majke. „Je li… moja?“ upitao je. Emily je ćutala.„Uđi,“ rekao je i pomerio se da ih pusti unutra…
Toplina iz kamina grejala je prostoriju, ali napetost između njih bila je ledena. Emily je stajala na ivici tepiha, nesigurna, dok je mala Lila stidljivo gledala po kući. Julian je pozvao osoblje da donese hranu i seo preko puta nje.„I dalje imaš poslugu,“ rekla je tiho.
„Imam sve — osim odgovora,“ odvratio je Julian. Njegove reči bile su hladne, ali ruke su mu drhtale.Mala Lila posegnula je za jagodama na stolu i prošaptala: „Hvala.“ To ga je razoružalo. Julian je osmehnuo, a srce mu je zatreperilo.
„Kako se zove?“ upitao je.„Lila,“ rekla je Emily. Julianovo lice se zgrčilo — to je bilo ime koje su nekada izabrali za svoju buduću ćerku.„Zašto si otišla?“ pitao je, glasom koji je pucao.
Emily je duboko udahnula i sela. „Saznala sam da sam trudna baš kada je tvoja kompanija izašla na berzu. Radio si dvadeset sati dnevno. Nisam htela da ti dodam teret.“„To je trebalo da bude moja odluka!“ povikao je Julian.
„A onda sam saznala da imam rak,“ nastavila je ona. „Nisam znala hoću li preživeti. Nisam htela da biraš između mene i svojih snova.“Julian je zadrhtao. Osmeh mu se ugasio. Pogledao je ćerku i shvatio koliko je toga propustio.„Prošla si sve to sama?“ pitao je.
Emily je klimnula glavom. „Porodila sam se sama. Lečila se sama. Preživela sama.“Julian je ustao i prišao joj. „Mogao sam da ti pomognem. Mogao sam da budem tamo.“
„Nisam verovala da ćeš želeti da ostaneš uz mene dok umirem,“ priznala je. Suze su joj klizile niz lice.Julian je kleknuo pred nju i pogledao je pravo u oči. „Nisi umrla. A ja sam izgubio sedam godina s tobom i sa njom.“
Emily je stegla Lilu i sklonila pogled. „Nisam došla da te molim za išta. Samo sam želela da nahranim svoje dete.“„Ne ideš nigde večeras,“ rekao je Julian odlučno. „Ostaješ. Oboje ostajete.“
Emily je odmahnula glavom. „Ne mogu da se vratim u tvoj život tek tako.“Julian se uspravio. „Ne vraćaš se samo u moj život. Vraćaš mi porodicu. A ja nisam spreman da vas opet izgubim.“
Te noći, dok je Lila spavala u sobi na spratu, Julian i Emily su sedeli na terasi. Kiša je i dalje padala, ali između njih se polako rađao mir.„I dalje te volim,“ rekla je ona tiho.Julian je zatvorio oči. „I ja tebe. Samo mi daj priliku da ispravim sve.“Emily je zadrhtala. „Plaši me da opet izgubim sve.“
„Ovaj put nećeš biti sama,“ odgovorio je on. „Ako mi dozvoliš, biću tu — za tebe i za Lilu.“Njene oči su bile pune suza, ali prvi put posle mnogo godina, u njima se video i tračak nade.Julian je pružio ruku i nežno je uhvatio. „Počnimo iz početka,“ šapnuo je.
Ona je klimnula. „Ali polako. Zaslužujemo miran početak.“I dok je noćni vetar šuštao kroz borove, činilo se da se sve rupe koje su ih godinama bolele konačno počinju popunjavati.
